Нове песме, Сузана Рудић

Шаптај тишине 

Срце ми је острво саздано од пропуштених маневара, 

последњи домородац ломи копље. 

Тужне су очи гугутки што сламком зарезују иницијале

на гробу Алепотрипа. 

Дишем, пажљиво милујем властити мрак, 

беле раде скинуле су  крунице.

После свих сеоба вечерас бојим тугу у ружичасто да се не виде ране, 

црни човече што верујеш да изгубљена пера доносе срећу.

Отворићу  небеске ризнице, ја кћер из Свете Kларе

Да је среће било, родила бих ти близанце 

 

Ти не желиш провинцијалке, иако си веровао

 да ћу бити верна и мила жена...

Обојићу тугу у ружичасто кад почнем да читам Превера

и мисли се заглаве у међупростору, 

у очима два руинирана небодера која су саграђена “за боља” времена

на  чијим су подовим љубавници постали фосил  

шаптаја тишине који има укус 

каранфилића и меда,  

бука њихове тишине руши плафон другим љубавницима,

усне кују решетке белини.   

 

Игра

 

На смрзнутим стајалиштима касне јутарњи бусеви,

зато су суноврати бесплатни. 

Пре времена породила се туга коју желим да сахраним

у песми фантома на булевару револуције,

смртоноснија је од метка.

Овде нема кривина, све илузије су савршено чисте

На новим перонима, неко мисли на вољени град и нерођено дете, 

како да се одбрани од поганог језика комшије, болести…

Благајник је несуђени јеванђелиста,

продаје карту за рингишпил са ког се не силази без помиловања

У возу, на путу за Београд,

прекрштам ноге између два тесна седишта

кроз прозор се живот одваја од лепезе света, пролази, пролази

дели заставе и не обазире се на старца који псује од седишта

до седишта ни на трудно сутра у звуку пиштаљке.   

 

У новчанику немам ништа сем једног динара

за кондуктера да откупим снове из тинејџерских дана склупчане у ждрелу

Топло је топло, страх ме да изађем из  гвоздене материце, 

обгрлила ме крилима- да ме не изгуби као први пут кад сам прогледала 

за друге је само олупина на коју се лепе клетве из новина, 

посмртни остатак прошлости који личи на благословен мелем..

И  ту се завршава свака игра...

 

Плес џинова и смртинка

 

Џинови су се поиграли са папирним авиоинима и топовима

Чувам угарке после испрженог хлеба,

подсећају на рашивену успаваку бивше љубави

Неко се усудио да угаси витлејемску звезду у вени југуларис 

сваки други дан се пију лекови за тахикардију све док се не

истисну чиреви неиспричаних дубина

Пакујем алтерего у омот, стављам на полупразан раф

са натписом “црвено је за срећу и узбуну”,

можда неком будем светлост у увелим Елизијским пољима

кашика соли у којој се доживи откровење- нервни слом,

ушпинована кап кише која брише путеве неспокоја. 

Дијафрагма је покрадени гроб великих мајстора који долазе непозвани 

да расплету срж душе и зато штуцам…

 

На претпразничко вече „сви оператери су тренутно заузети“

и не могу да слушају шифре из рукава треће класе

на малим екранима гладни стомаци афричке деце нису тема,

украдена јабука прострељена је на степеништу чистилишта

 једно сироче остало је без вечере, наставља да свира усну хармонику

на тргу пролазности

Нисам постала латица на шаховском подијуму

костурова која ће да прекрије бесмисао 

 

Kад прођу ратови у нама и изван нас препородиће се  

слова на избледелој личној карти.

Потребно је још једном да сване, само још 

једном да се покоре миленијуми иза нас

тад ћемо им опростити мучнине коју је изазивала љуштура.

 

 

 Пребројавање

 

Kолико ће још трешања процветати из ушних шкољи

прекрити видокруге на болничнке постеље

колико ћу пута бити сведок кад несвети ломе кључеве на срцу

колико ће се мравињака под кожу увући

колико ће моје власи држати иза кулиса подмукли луткаријум својатати

Трулеж  се продаје као лек,

нулта тачка је почетак васкрснућа

Колико ће пута покојници причати у сновима од мермера...

Синоћ сам за преминулим комшијом бацила дукате уместо воде

Најболнија је прва љубав и смрт, све остало је нарендана саосећајност 

на јутра са протезама

Колико ћу пута рећи да ћу поћи, 

колико ћу те пута  питати да л' ћеш моћи. 

да л' ћу моћи, 

да л' ћу  моћи...

 

 

Градација 

 

На темељима куће је саграђена штала

Спаљена је. 

Затим бунар 

Пресушио је 

Па кућа

Поделила су је браћа

Обузео је бршљен 

Данас је музеј одјека 

Забрањен прилаз

Стављена  трака 

Реже очну јабучицу 

Од ћутање исплетени су џемпери 

Опет зебемо, опет је туђе, опет је ничије, опет је неизбежно

Опет нисмо своји у братимљену, у крв се кунемо 

Опет немам толико хаљина колико свет има наличја

Опет немам толико суза које ће процветати у алејама

Смејемо се и наздрављамо

Идемо даље